Нека ми прво врате она ведра јутра,
она сванућа и изласке сунца,
уз умилни цвркут птица... шева и сјеница...
па да им опростим...
Нека ми врате моја стада у јутарњој росној трави на испаши...
и чобанске ватре... у којима смо кумпјере и кестење пекли
и опростићу.
Нека ми врате дјетињство... и сва наша дјетињства...
и дјечије пелене нека нам врате...
и све наше забринуте родитеље,
што су се стицали и што су се одрицали... да успијемо у животу.
Нека нам врате школску грају и школска звона.... и црквена звона,
опростићемо!
Нека ми врате моје шуме... и моје ливаде...
моје ријеке и водопаде, бистре изворе и потоке...
да клекнем, воде да се напијем, душу да прочистим...
па да им опростим...
Нека ми врате отето... ослободе заробљено, откључају закључано!
Нека отпогане опогањено... и открију сакривено!
Па да упрљано очистимо, да замућено разбистримо...
да оперемо, да прозрачимо,
да окадимо и освештамо,
нови живот да започнемо,
па да опростимо!
Овако, праштања нема!
Не прашта душа рањена, заробљена, закључана, понижена и располућена!
Једино ту душу још имамо, и душу никоме... до Богу, не дамо!
Нема коментара:
Постави коментар